U jesen mi najviše prija kad se po avlija peče rakija

Pivske raznolije   |   Ivica Iva Oršolić   |   30.05.2012.     752
Digg   StumbleUpon   Facebook   Del.icio.us   Croportal

Ispiši   Preporuči








U jesen mi najviše prija kad se po avlija peče rakija

Evo dođe i jesen. Prvo udarile vručine, pa kiše, potljam opet vručine, nezna lipo krštenjak šta bi na sebe obuko. Eto svitu kažu ošinila nas pofanj va recesija, sad znam zašto svaki dan udaram po biloj i crnoj đigerici. Sretnem njeki dan Matu zglomotana iz bošnjaka i veli, znaš Iva, čuo sam da si se opet nažvajzo.

Neblak ti tvoj, velim ja njemu, ako je tako, a ni, dabogda ti se punica okopilila. Kodak msam napravio kako kriminalističko djelo, al vrniću ja njemu to i sa kamatama koštom su u naši banaka. Prisinoć se ja malo, što bi kazali spremijo u selo, ajd kažem idem malkoc u vizite kod one spodobe Mate apetnjaka da ga obiđem, jer sam dobio dojavu da mu je jako loše. Naljo se nevolja friške rakije pa dobijo njekaku štrepavicu i trčkavicu, nemože jadan sastavit zube sa gujicom. Tako je to kad je njeko lakom i nedokazan, a on je što bi rekli pravi klinički primjer takog čoika. Ponijo sam mu malo suvi oblatnija, brez fila, da ga ne pročera još gorje, teglu kiseli krastavaca, a pošto sam osto i brez zadnje kapčice rasola ponijo sam mu flašicu ribljeg zejtina i dva deci salcgajsa. Ni koji su priživili tu bolest kažu da je to najbolji lik.Virovali ili ne, Mata je napopriko prizdravijo čim je pogučko te moje likove. Mislim da bi ve likove trebali što više proizvodit, jer kako je vrime bit će trčkavice.

Kad je Mata pomlatio ne oblatne, ni prošlo ni polak sata od kad sam ga skorom mrtvog zateko, a on je toliko živnio da me je načero vakog jadnog i naivnog da utećemo kroz penđer pod kazan Lovri mrljoguzu. Taman smo stigli na oladitu rakijicu i divan, koji je taman bio u tijeku. Moj kamerad Stipa razjapio labrte ko sjerotinjska vratanca, ružeć u sav glas našeg drmatora koji mu nije zatrpo kanal od kanalizacije, kodak bi mu ruke otpale da se sam latio lopate. Njeko mu je u laloke utrpo komad šunke pa je zašutio ko i svi mi kad se štagod dade.
Svitu moj, zbiljam je va naša Slavonija bogata i lipa, ma nema je na cilom svitu. Miris šljiva iz kaca, čuke se sa mačkama naganjaju po avliji, a na nebu izišo misec ko lužnica velik.

Prava, što bi kazali domaća atmosfera. Mi posidali oko kazana ko apostoli, pijuckamo i meračimo dvi mlade snaše, koje su kobajage došle kod Lovrine Mande da joj pomognu.
Traže one jarca, neblak im njiov uspaliti, a virujem da bi ga i našle da nisu naišle na nas trojicu konja. Misec se sve više spušto prema Lovrinom štaglju, a mi razveli pripovidat od poncija do pilata. Te nam nevalja vo, te no, va je vaka, druga naka, a da ne spominjem da smo privrnili sve snaše u županjskom ataru. Neznam doklem bi ta divana potrajala da se iz mraka ko vješture pojaviše bolje pole. Načuškaše nas i očeraše kući, još mi zuji u glavi.

Do idući put sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!

Tekst je izvorno objavljen u novinama, a prenesen je uz dozvolu autora s njegova facebook profila

 

 

Komentari

Komentiranje je privremeno isključeno!